На Ивањдан, 7. јула 1941. године у селу Бела Црква, код Крупња одржавао се традиционалан сеоски вашар. После црквене службе, председник општине Средоје Кнежевић је окупљеним грађанима наредио да се због „ванредних безбедносних прилика“, разиђу кућама и већина га је послушала, али је на вашару, ипак, остало још неколико стотина сељака. Око 17 часова појавила се група од петнаест партизана из Рађевске партизанске чете, предвођених командантом Мишом Пантићем и политичким комесаром Жикицом Јовановићем Шпанцем. Били су наоружани пушкама, а један партизан је носио пушкомитраљез.
Одмах по доласку, партизани су, под липом испред кафане Босе Недељковић, окупили око себе сељаке. Потом су им одржали антифашистичке говоре у којима су позвали народ у борбу против окупатора. Збор је отворио Богољуб Ракић, опанчар из Беле Цркве и припадник недавно формиране Рађевске чете, након кога су се окупљеном народу обратили лекар Миша Пантић из Ваљева, студент права Владан Бојанић из Беле Цркве и Жикица Јовановић Шпанац, новинар из Ваљева и учесник шпанског грађанског рата. После одржаних говора партизани су се удаљили. Неколицина младића се након збора прикључила партизанској чети.
Одмах по одласку партизана, у село је стигла жандармеријска патрола, која је у међувремену била обавештена о доласку „наоружаних комуниста”. У њој су били наредник Богдан Лончар и каплар Миленко Браковић, жандарми из оближњег села Завлака. Њих двојица су окупљеном народу казали да иде кући и почели су да га растерују. Тада је Владан Бојанић, који се није повукао са остатком чете, појурио за партизанском групом коју је сустигао код извора Јебаровца, крај речице Коларуше. Испричао је о грубом насртају жандара, па су се Жикица Јовановић и Миша Пантић, вратили са намером да разоружају жандарме.
Лончар и Браковић су, одмах по доласку партизана, посегли за оружјем, испаливши хице изнад главе Жикице Јовановића и његовог пратиоца, истовремено позвавши партизане да одложе оружје. Жикица је из пиштоља погодио обојицу. Према расположивим изворима могуће је закључити да је Богдан Лончар био тешко рањен (погођен је у фишеклију и умро је након два сата од последица рањавања), док је Миленко Браковић, након што га је Јовановић погодио, био дотучен мецима непознатог партизана. Сведоци догађаја се разликују у тврдњама о томе ко је био други партизан који је пуцао заједно са Јовановићем. Према изјавама Средоја Кнежевића, председника сеоске општине и Николе Лазаревића, старешине села, у пуцњави је учествовао Цветин Солдатовић. Према тврдњама Михаила Вујковца, борца Рађевске чете и непосредног очевица, младић који је пуцао у жандарма био је Драгиша Петровић из суседног села Бастава. Према тврдњама четворице партизанских бораца који су преживели рат, Цветин Солдатовић није имао оружје у моменту окршаја.
Извештај немачке Крајскомандантуре И/847 из Шапца о овом догађају је следећи: “У понедељак, 7. јула, у 17.30 часова, појавило се у Белој Цркви 16 до 20 устаника, наоружаних аутоматима, једним митраљезом, пиштољима и пушкама, под командом лекара Милоша Пантића из Ваљева и покушали су да становништво наведу на оружани отпор против немачке посаде и на разарање немачких фабрика. Забранили су даљи рад у предузећу и запретили стрељањем. Два српска жандарма, која су се ту нашла, била су убијена, што је читаво становништво примило са симпатијама”.
Једини сачувани домаћи историјски извор, настао недуго након окончања догађаја у Белој Цркви, представља извештај Одељења јавне безбедности Испоставе Дринске бановине у Ужицу, Одељењу јавне безбедности Комесаријату унутрашњих послова у Београду, од 21. јула 1941. У извештају, између осталог, пише о догађајима након одласка партизана са сеоског збора: “После десетак минута од њиховог одласка наишла је жандармеријска патрола. Пред општинском судницом председник општине почео им је да говори о доласку ове групе. У том су пред жандарме искрсла двојица људи и то један наоружан пушком, а други парабелум револвером. Чим су стали пред жандарме, повикали су: ’Доле оружје.’ Жандарми су такође узели пушке на готовс и позвали их да положе оружје и опалили из својих пушака по један метак, али више глава нападача, У том су и ова двојица припуцала на жандарме и на месту их убила.“
Из извештаја жандармерије може се наслутити да су партизани имали намеру да разоружају двојицу жандарма, као што се јасно закључује да су жандарми први запуцали. Дакле, партизани нису одмах запуцали на жандарме чим су их угледали, иако су могли да их лише живота одмах након што су се неприметно приближили („искрсли“). У прилог тврдњи да партизани нису имали намеру да жандарме лише живота, већ да их разоружају, сведочи пракса разоружавања жандарма у ваљевском крају у првој половини јула, у данима после догађаја у Белој Цркви, након чега разоружани жандарми нису лишавани живота нити су постајали заробљеници (Рађево, Стублине, Дивчибаре, Бањани).
Припадници репресивног квислиншког апарата учествовали су у стрељањима талаца (углавном комуниста) у окупираној Србији, почев од 5. јула 1941, када су у Београду стрељали 10 комуниста и 3 Јеврејина.
После ослобођења Југославије акција Рађевачке партизанске чете је проглашена за Дан устанка народа Србије. На првој прослави одржаној 7. јула 1945. године присуствовао је и маршал Тито. Године 1951. поводом прославе десетогодишњице устанка код кафане, испред које се и догодило убиство, постављене су три бисте учесника догађаја - Жикице Јовановића, Мише Пантића и Чеде Милосављевића, које је урадио вајар Стеван Боднаров. Године 1971. поводом тридесетогодишњице устанка израђен је спомен-комплекс „Симболика у камену“, који се састоји од девет антропоморфних гранитних громада са шајкачама и орнаменталним симболима, дело Богдана Богдановића. Зграда бивше кафане је претворена у музеј и у њој је постављена изложба „7. јул 1941. године“, а у згради сеоске општине изложба „Револуционарне традиције Западне Србије 1804-1981. године“.
Године 1982. редитељ Сава Мрмак снимио је мини телевизијску серију „Шпанац“, у којој је сликовито приказан и догађај у Белој Цркви (у улози Жикице Јовановића Шпанца био је Данило Лазовић, а у улози жандара Лончара и Брковића - Мирко Буловић и Богдан Јакуш).
Празновање Дана устанка као државног празника одржано је последњи пут 2000. године. Одлуком Владе Републике Србије од 9. јула 2001. године овај празник је укинут. Од тада овај празник се прославља у организацији Савеза удружења бораца народноослободилачког рата, Социјалистичке партије Србије и Општине Крупањ. Поред Беле Цркве, у којој се одржавала централна прослава, празновање Дана устанка је одржавано и на другим местима широм Србије. Једно од места традиционалих окупљања 7. јула је и споменик „Слобода“ на Иришком венцу.
Жандарми Богдан Лончар и Миленко Браковић рехабилитовани су 11. децембра 2008, од стране Окружног суда у Шапцу, на основу Закона о рехабилитацији. У образложењу решења о рехабилитацији истиче се да је утврђено како су жандарми „лишени живота без одлуке суда и без спроведеног поступка, из идеолошко-политичких разлога, као жртве прогона и насиља, од стране припадника партизанског покрета, чиме је повређено њихово право на живот“. У овом судском решењу такође се истиче да се погибија двојице жандарма у оружаном сукобу у Белој Цркви 7. јула 1941. "може симболично сматрати и почетком грађанског рата у Србији, а њихова рехабилитација почетком националног помирења". Судија Гојко Лазарев, председавајући већа које је рехабилитовало двојицу квислиншких жандарма, образлажући у медијима одлуку о рехабилитацији, истиче: „Нажалост, 7. јула 1941. Србин је убио Србина, што је означило почетак грађанског рата у Србији. Био је то устанак против државе, са јасним циљем промене целокупног система. Наредника и каплара ликвидирали су, из идеолошко-политичких разлога, припадници партизанског покрета.“
Овакви закључци игноришу чињеницу да је први пут 1941. "Србин пуцао на Србина" 5. јула 1941, и да је квислиншки репресивни апарат започео хапшења становника Србије већ након 22. јуна 1941. Примера ради, само у Београду од 21. јуна до 7. јула Специјална полиција и жандармерија ухапсиле су 166 комуниста који су већином стрељани у наредном раздобљу, укључујући и стрељање 5. јула 1941. Такође, закључак суда, према коме је погибијом двојице жандарма у Белој Цркви "започео грађански рат у Србији", компатибилан је тврдњама квислиншког пропагандног апарата пласираног у публикацији коју је 1942. у Београду објавило квислиншко Министарство унутрашњих послова: Крвава листа комунистичких злочина. У овој публикацији поједини истакнути учесници антифашистичког устанка у Србији 1941, укључујући Жикицу Јовановића Шпанца, Стјепана Филиповића, Стевана Бороту и Јосифа Мајера, приказани су као ноторни злочинци, што не одговара историјској реалности. Међутим, наводе из ове публикације након рата пласирао је Боривоје Карапанџић, љотићевски емигрант у САД и припадник квислиншког пропагандног апарата за време окупације. На основу чињенице да је његова књига Грађански рат у Србији 1941-1945, прештампавана и објављивана неколико пута у Србији у протекле две деценије, ове неистине су прихваћене у делу јавности.
Улица, школа и касарна које су у Ваљеву носиле име Жикице Јовановића Шпанца (1914-1942), добиле су нова имена у Јовановићевом родном граду (назив Улице Жикице Јовановића Шпанца у Ваљеву преименован је 2002). Српска православна црква омогућила је подизање споменика жандармима Лончару и Браковићу, у порти цркве св. Ђорђа у Белој Цркви (2000, 2002).
е-новине